Lokve i nebo

Novi Sekulićev rukopis snažne piktoralnosti donosi četrdeset jednu lirsku crticu u okvire koje pesnički glas meandrira od verističke slike do vergiijevskih detalja u drugom ciklusu. Sekulić svaku pesmu započinje upečatljivom slikom i nadograđuje je ka višim, poetskim, registrima. Minuciozno uklopljeni pejzaži koji su često polažište, pa i središnja tačka pesme, donose gotovo meditativno raspoloženje čitanja ove poezije. Neretki momenti izlaska ka verističkim postpucima, portretisanju ličnosti, ali i širim razmatranjima uz snažne poente kao što to često biva slučaj u klasičnoj muzici, dobijaju svoje značajno mesto unutar kompozicije ove zbirke. Duško Sekulić ide svetom i, okom savremenog mudraca, prepoznaje slike o kojima govori s merom vodeći računa o svim elementima pesme, pa čak i onim izvan nje same.

Amar Ličina, pesnik

Ovovremenski covek, izgubljen u vrtlogu posttranzicionog drustva, nesnadjen je i neprilagodjen. Svet koga je poznavao ubrzano nestaje. Potiskuju ga neke nove, neshvatljive “vrednosti”. Sta u takvoj situaciji da cini pesnik? Dusko Sekulic, inteligentni i dobronamerni pesnik vojvodjanske ravnice, cije propadanje odlicno, bratski razume, cini ono sto je jedino i moguce: svojim setnim stihovima mapira preostala ostrvca smisla i oko njih plete zastitnicku mrezu protiv zaborava. Kotrljace se Sekulicevi stihovi ravnicom i onda kada ni nas ni nje ne bude bilo.

Predrag Đurić, pisac