Probudi se, Grgure

Estonka, dragana njena, čaj joj je skuvala. A dok se čaj nepopijen hladio, ona nije mogla da razazna, je li glas, koji joj se kroz polusan obraća, Estonkin, il’ njen, kao detinji, iz podsvesti.

Neka ne dozvoli da ta radost, dečija; kao ptići, daleko od gnezda, odlepršaju, nepovratno.

Da, od njih, u gnezdu, samo paperje ostane, rasuto, pa da ga vetri, nasumice, razveju.

Dok smišlja šta će; usput, draganu crta. Usnulu. Tušem, i perom. A, tu, linija je tanka, istih vrednosti i bez titraja. Teško je, tušem crtati. Izmiče joj dragana, usnula.

Njen dah plitki, u jastuk uronjeni. Njeno telo, preko svile zgrčeno, lateralno; sa temena je, i pazuha, po postelji, izlučeno kao nekim plamenom, bakrom i zlatom čistim, bilo okruženo, – u perec, hrskavi.

Zato se krokiju vraća. Brzom, trenutnom, čistom. U toj svedenosti, to drago joj telo, na elipsu počinje da liči. Na crtežu, u krokiju.

Crta je jutrima, ranim, i tako da ova za sve to i ne zna, dolazi do rešenja. Do ideje. Za zadatak fakultetski. Dolazi do znaka, do pojma, – do beskraja, dolazi. U toj, jednostavnoj elipsi, koja krugu teži.

Nezavršeni, otvoreni – krug, teče. Po kružnici, pogledom. Mišlju, teče.

Semantički, taj krug može dušu da predstavi. Onu, koja se još u punoći nije sastavila, ali se, u toj težnji, traži.

To ona, tek sada, draganu svoju, crta.

Jer ona je njoj, sada – svet, čitavi!