Nepogode

Pesnička zbirka Nataše Đurić odlikuje se promišljenim i sugestivnim stihovima kojima se pesništvo vraća svojim izvornim oblicima u smislu da se okreće prevashodno intimnim temama, samoći, kontepplaciji, svojevrsnoj „zaglavljenosti“ u skučenom prostoru omeđenom svakodnevicom i njenim repetitivnim radnjama i pojavama koje čine ono što život sam po sebi jeste – izvesnost našeg postojanja je upravo oličena u delovanju koje nužno oličava život sam. Konteplativne teme su ipak usmerene na potrebu da se izađe iz tog kruga koji sugeriše zatvorenost i usmerenost ka nečemu „izvan“: izvan ravni postojanja, izvan sebe, izvan uskog prostora bivstvovanja (,,jer tu gde nismo bar možemo da zajedno ne budemo“) . Otuda tolika i takva usmerenost ka onome što sugeriše i sam naslov zbirke – nepogodama koje su uvek izvan nas, kao što je „nad krevetom oluja“, ali su ponekada toliko razorne da se prelivaju i na unutrašnji svet, a tamo, što je zastrašujuće, postaju još razornije i deo nas samih. U tom smislu, zbirka se otvara stihovima koje tretiraju pitanje nad pitanjima – ono koje se tiče identiteta (,,Amiga/sećaš li se onog vremena kad sam ja bila ti/a ti bila ja“).

Ako postoji identitetska neutemeljenost, onda je biće uzdrmano do temelja, neukorenjeno i nesnađeno, ali u poeziji Nataše Đurić to nije nužno tako, jer se u prologu ona upravo poigrava ovim konceptima ukazujući na prostore izvan sebe koji su ponekada zamagljeni do te mere da subjekat više nije siguran (kao u stanju pranevinosti najranijeg detinjstva) gde se završavam JA, a odakle počinje DRUGI u koga sam zagledan i čiji se identitet preliva u moj sopstveni.

Poigravanje ovim oblicima otvara tako zbirku koja u suštini, kao koncept nosi ideju igre kao osnovnog praelementa utemeljenog u ljudskom biću. Poigravanje je tako očito, u samim formalnim karakteristikama njene poezije. Namerno odsustvo interpunkcijskih znakova, koji po sebi omeđuju, segmentiraju iskaz, parcelišu tekst nema ovde svrhu ukazivanja na modernost stihova (ako se o modernosti danas uopšte može govoriti u postpostmodernom svetu), nego upravo na razigranost elementata koji tvore pesničku celinu. Delovi pesama tako mogu sasvim ludički biti premeštani jer nisu omeđeni, jer su slobodni, jer su asocijativnim vezama koje grade neku unutrašnju, nevidljivu arhitektoniku tako povezani da se taj simbolički kostur ne vidi, a opet tvori celinu koja neminovno ide ka svom misaonom ishodištu.

Sa tim u vezi, upućivanje na tekst koji je od nas vekovima udaljen po vremenu nastanka, navodi čoveka, homo ludensa na beskrajni karakter igre, igre u kojoj je sve moguće – beskonačan broj novih početaka, pokušaja i novih grešaka, nove patnje ali i novih radosti. Šta igra jeste, ako nije mogućnost da se ponavljam, umnožavam pokušaje, menjam ili počinjem iznova – iako su te mogućnosti u svetu  u kojem jesmo dostupne samo i upravo kroz sam karakter igre? Upućivanje na Erazma tako je u ovim stihovima nekada eksplicitno, a nekada skriveno u samom tkivu poetske strukture, te u nju treba proniknuti, kao što u igri mora da se dođe do postavljenog cilja. Igra je svojstvena detetu koje zapravo uvek jeste u nama, makar i zatomljeno i zarobljeno spomenutom svakodnevicom odraslog doba. Poetika svakodnevice je nešto svojstveno postmodernom diskursu (ako se o takvom u pesničkom smislu danas uopšte može govoriti), te se u poeziji Nataše Đurić ishodište ove zbirke krije upravo na samom početku; ona je zatvorena u sebe, u savršen krug koji sugeriše upravo intimistički ton kojim se i otvorila – spoznaju sebe kroz Drugog.

Krug unutar kojega se pesnikinja kreće jeste prostor premrežen svojevrsnim intertekstualnim nitima. Pored spomenutog Erazma Roterdamskog, ovde nalazimo odjeke Nerude, Lorke i Pesoe, sa jedne strane, odjeke melanholije i večnog sunca, surove i veličanstvene prirode sa kojom se pesnikinja neprestano suočava, u odnosu na koju sve premerava, pa i unutrašnje borbe i strepnje (otuda toliko mesečine, vetra, krošnji, reka) čak i u urbanom prostoru kojim se lirski subjekat njene poezije u suštini kreće. Pripitomljeni delići prirode, artificijelnost čovekove potrebe da rekreira ono što je u svojoj suštini paradoskalno – prirodu u urbanom okruženju (poput gradskih parkova ili drvoreda koji su samo odjek divljine na koju treba da upućuju, a koji su, opet, stvoreni po meri čoveka, tako da u sebi čuvaju samo daleke odjeke toga) na taj način pletu i neke druge intertekstualne, „nevidljivije“ niti (one sa poezijom Branka Miljkovića na primer). Oni, takvi, ipak jesu delić slobode, jedini koji nam je dostupan u stešnjenosti i zato njihova učestalost u ovim stihovima opet ukazuje na ludički karakter – naime, igrati se može iskreno i potpuno, samo u slobodi (rastopiti se u slobodi neba/sjediniti sebe sa njim/sjediniti sebe sa tobom/da me niko više van te slobode ne ugleda).

Nesputanost je čoveku moguća samo u kratkim, snolikim trenucima u kojima ponovo postaje dete, slobodan kao priroda. Ako u tim trenucima nastane samozaborav, znači da se igra najviše približila onome što je njen vrhunac – božanskom karakteru. Ali paradoks čovekovog života je u tome da se on igra sa punom svešću da se, samo privremeno – igra.

(iz recenzije Bojane Đorojević)