Feliks kulpa: Ljubav

Stiv Kavinski – nepopravljivi fantast, uvek u potrazi za odgovorima, često zaluta u ponore ljudskih emocija i iskustava, a nekad se izgubi u večnom mraku ludila. Sa gladnim okom za čudnovatom stranom sveta, uvek sa željom da otkrije nešto novo, kao na primer: zašto zmije ne plaču i da li su zvezde na nebu usamljene. Oseća poriv da sve to prenese u svet reči, gde su sivilo realizma i šarenolikost magije – jedno. Odmalena je uronjen glavom u carstvo knjiga i nogama čvrsto zakovan za tlo stvarnosti. Zato i dalje istražuje male i zaboravljene ulice, uživa u šoljici jutarnje kafe pored reke ili u je u nekom drugom svetu gde zakoni mašte vladaju, i čeka da naiđe nešto što još uvek nije otkrio, a zna da mu je potrebno.

U apsurdnom svetu humor je neizbežan, jer bez njega čuli bi se samo krici. U ovom romanu nema heroja i antiheroja, samo dva ljudska bića – Stiv i Helen, koji u sopstvenom ludilu traže gram sreće. Oni kreću u avanturu kroz Mađarsku i Holandiju. Vožnja vozovima, trip na pečurkama, kanali, zvezde, džez…. i jedna začkoljica u njihovom odnosu – oboje vole žene, a žele da budu zajedno. Jedno u drugom traže spas, on je sanjar koji veruje u srodne duše, a ona je realista koja veruje u ljudsku sreću. Uprkos razlikama, ljubav se rađa. Da li će ljubav biti dovoljna za njih dvoje?

 Roman je nazvan Feliks kulpa: Ljubav, jer život je jedna velika konfuzija, puno pogrešnih izbora i malo nagrada. Stari hrišćanski filozof, Sveti Avgustin, kada je pokušavao da objasni izvor zla i bezgrešnost Boga, došao je na sledeći zaključak, da je jedino Bog svemoguć i savršen, i da nam je on dao slobodnu volju, a da mi ljudi u našoj faličnosti iako smo u njegovom liku ne možemo svaki put da načinimo prave izbore i da se zbog toga, to jest iz naših grešaka, zlo rađa. Feliks kulpa je latinska izreka koja približno znači kada se prevede: srećna greška; zašto srećna, jer u moru pogrešnih izbora mi možemo da završimo na adresi gde stanuje ljubav, i da zato vredi živeti, grešiti, biti čovek, jer jedino tako možemo dotaći ono Božansko, a to je ljubav kao najviša forma osećaja koje čovek može da iskusi.

Priča ima tri celine. Prva počinje banalno sa dosta humora, telesno, materijalno, sa svim porivima što nam duša pohlepno želi. Fekalije se izjednačavaju sa ljudima jer predstavljaju materijalan proizvod koji donosimo svetu u svom pravom licu – skrivenom, lažno bezgrešnom, pohlepnom…

Druga celina je komplikovanija, ulaze novi elementi, razbijaju se predrasude, porivi postaju složeniji – sa telesnog prelivaju se i u duševno, život ima neko novo svetlo, jedno drugom mnogo znače ali i dalje postoje problemi, iako odluke, kada se gledaju sa strane, izgledaju jednostavno, dok je njima sve to večiti fluks nesigurnosti  i straha od pogrešnog trenutka, njihova ljudskost izlazi na videlo. Svesni su Heraklitovog Panta rei, da ništa nije stalno osim promena – svesni su da i njihov Raj nije večan.  Oklopi iz prvog dela su se raspali i oni hodaju goli kao u rajskom vrtu, uživaju u jedno drugom u momentima, dok u drugim trenucima sa strepnjom i s crvom u umu da će doći zmija realnosti i pokvariti im trenutno blagostanje. Treću celinu prepuštamo onima koji se odluče da pročitaju roman.

Odlomak:

Šta će biti sa mnom, sa nama, ako posle nekoliko godina ipak odlučiš da ne možeš da živiš sa muškarcem i budeš srećna. Šta ako ja treba da vodim ljubav sa ženom koja voli moju dušu ali ne i moje telo. Kakav je to život? Tako da, kada si ti u pitanju, nisam kukavica, samo sam uplašen zato što sam u mraku. Ne znam šta da očekujem od tebe.”

Gledajući u nju prošle su mi misli: Da i raj može biti pakao, ako je bez nade – ona je gorivo naše duše. Nada je mač sa kojim ubijamo nezadovljstvo – seme sumnje i pohlepnog htenja što leži u nama, koje nas stalno tera na nešto novo, na veće, vuče nas da hoćemo, uvek, prokleto još. Sa njom mi nije trebalo to još, da želim neko novo sutra posle nje, sasvim supronto, samo znak da je ona to, da sutra ne postoji bez nje, jedino, danas koje ide u budućnost. Molio sam se u sebi, od Boga tražio da mi sada ona kaže ono što mojoj nadi treba. Samo nekoliko reči, da će me voleti celog i da ću joj samo ja biti dovoljan. Kako to malo zvuči, ali u njenom slučaju mnogo, da li čovek može na silu promeniti svoju prirodu, čak iako silno to želi.