Kada sam se u svojim dvadesetim prvi put susrela sa gubicima dragih osoba, po prvi put sam shvatila koliko smo kroz vaspitanje i obrazovanje nepripremljeni za razumevanje i prihvatanje smrti. Zapravo, sa zbunjujućom i ozbiljnom temom smrti najčešće se srećemo daleko ranije nego što smo to kao odrasle osobe svesni. Deca se sa gubicima sreću počevši od dragih životinja, kućnih ljubimaca, pa do deka i baka od kojih se mnogi mališani rastanu u najranijem periodu. Kako tu temu smatramo previše strašnom i ozbiljnom, ne adresiramo je sa decom u želji da ih poštedimo prevremenog odrastanja i ozbiljnosti. Deca ostaju zbunjena i bez uputstava kako da se nose sa emocijama koje im se javljaju, bez mogućnosti da u tom razvojnom periodu razumeju emocije koje čitaju na odraslima i bez mape koja bi im pokazala gde da smeste novu stvarnost. Utisak mi je da je za najmlađe gubitak bližnjih i smrtnost ogromna, nedovoljno obrađena tema, a upravo je najmlađima posebno teško da je shvate i razumeju. Po struci sam doktor molekularne biologije i kao neko ko je život posvetio izučavanju nauke o životu, shvatila sam da nas kroz školovanje malo toga uče o smrtnosti i da se te informacije odnose isključivo na to da je smrtnost neminovna, ali ne i da je to prirodan i neophodan deo života, a upravo u tome leži uteha.
Ova knjigica u stihu je nastala kao moja želja da približim deci ciklus života i smrtnost prikažem kao prirodan deo tog ciklusa, kao i da povežem decu i odrasle u razgovoru o ovoj teškoj temi.
Sanja Kovačević, autor