Nigdina i Sofija

Martinesićeva zbirka predstavlja svedočanstvo da je u savremenom trenutku, iz njega i s obzirom na njega moguće poetski autentično progovoriti o temama prema kojima je modernost ravnodušna i na način koji je indiferentan prema popularnim strujanjima današnje poezije. Autorovi stihovi svesno čuvaju vrednosnu razliku poezije u odnosu na prozu, što je, uostalom, na specifičan način i presudna tema zbirke, čija je okosnica zapravo težnja da se poetsko spase pred vulgarnim nasrtajima svakodnevice. Pomenutu razliku Martinesić ostvaruje nivoom same dikcije, izrazom i izborom reči kojima se konstruišu nove pesničke mogućnosti srpskog jezika. Ta konstruktivna snaga Martinesićevog izraza, koji je natopljen ironijskom svešću poetskog glasa o predmetu koji opeva, upravo je pokazatelj pesnikovog moderniteta. Martinesićeva poezija je smela i zahtevna, računa na usredsređenog čitaoca, ne podilazi savremenom trenutku, ali odbija i da se zaključa u intelektualni artizam koji bi predstavljao udobnu zaštitu pred onim do čega je autoru stalo, a to je izoštravanje esencijalnih tema u autentično modernoj formi i modernom izrazu.

Vuk Petrović