„Crnilo je prekrilo nebo, nagoveštavajući da se zlo bliži, poput lešinara koji vrebaju svoj plen. Da se Nojeva barka ponavlja, da čovečanstvo očekuje kazna. Kao da su se svi bubnjevi na svetu sastavili i svirali duboki ton izazivajući trnce. Kao da su se svi okeani sveta popeli na nebo, a potom poput bokala vode prosipali po blatnjavim i uskim ulicama ilarijskog kraljevstva. Trgovci su nespretno zatvarali svoje radnje i dućane, kako im oluja ne bi uništila skupocene predmete. Odeću, nakit i hranu, zahvaljujući kojoj su imali hleb za stolom. Trčali bi svojim kućama, odolevajući vetru, sivilu ispred sebe. Prskajući jedni druge blatom, posrćući jedni preko drugih. Vrane sakrivene na granama su upijale svaki trenutak, gledajući kako ljudski rod uništava sebe, kao što je uništio i sve što mu je Bogom dato. Kako nemilosrdno guraju jedni druge. Kako ne poštuju mlađi starije, muškarci žene, kako misle samo na sebe i svoje interese. Nije narod ilarijskog kraljevstva oduvek bio pun hladnoće njihovih duša. Strah, mogućnost od mogućeg rata, naterala ih je da se ponašaju sebično. Jedno je sigurno, pakao se bliži. Dok je pljusak pretio da prestonicu ostavi pod vodom, sa svim ljudskim odronom. U odajama kamenog dvorca, koje je štitila tvrđava svojim visokim zidovima, okružena nemirnom vodom. Dubokom, hladnom rekom. Začuo se nevini plač bebe. Tek rođena beba, sivih očiju poput ljutog neba. Jakim urlikom poput oluje koja je harala noseći sve za sobom. Crne guste kose, poput zamršene sudbine. Tog dana rodila se beba koju je onaj gore poslao kao najsvetliji dar i kao najmračnije prokletstvo. Rodio se čovek.”
Tragedija počinje onda kada smo ubeđeni da znamo sve. Smrt jedne žene za sobom je povukla mnogo nevinih žrtava. On je sin čoveka koji je pobio njenu porodicu, a ona ćerka čoveka koji je ubio njegovu majku. Da li će dvoje mladih, nakon dve decenije, uspeti da zaustave krvnu osvetu, ili će je samo još više razbuktati? Da li je ljubav toliko jaka da zaustavi sve za šta znamo i za šta smo se zalagali ceo život?