Ja nemam šta da izgubim

„Ti si u komi i lep si. Ne znam šta ti se desilo, ali znam da ne planiraš probuditi se. Ti si nasumice odabran, dok sam ja činovnik, šraf bolnice u kojoj snevaš, bez koje ne možeš. Ti me nećeš čuti, ali ćeš me slušati. Ti me nećeš razumeti, ali ja empatiju i ne ištem. Tebi su morali nešto kose da ošišaju da bi te priključili, prikačili, dali šansu, no, da znaš, grickaću semenke tik uz aparat koji život znači. Petkom ću pauze da koristim za tirade, još duže ako je noćna smena, bez previše razvijenog plana i razrađenog programa, bez najave i cenzure. I pola časa može da bude sasvim dovoljno, ako ništa, da ti probudim želju, probudiću ti želju da nastaviš ronjenje kroz snove, da se ne digneš, ali i nasmejaću te, kada budem spomenuo kako sam, koliko sinoć, posekao sopstvenu butinu o teglu ajvara. Ne zameri na oskudnom fondu reči. Usporenim glasom, s rečnikom siromašnim i olovnim, svestan da izgovaram, kao da su glasne žice od opeke. Pred tobom je poslednja osoba o kojoj će se snimiti film…“